Настанак светиња Српске православне цркве и баштине српског народа и српске државе документовано се може пратити од раног средњег века до данашњих дана. Током своје дуге историје, српске светиње су често биле изложене нападима разних освајача. У вековима турске власти трпели су и народ и светиње, али не у толикој мери као што се то догађа од јуна 1999. године, када је простор Косова и Метохије, следом неповољних политичких догађања постао протекторат Уједињених нација, на коме су смештене значајне војне и цивилне снаге Мисије.

Најбогатија уметничка група сакралне архитектуре коју је европска цивилизација наследила од хришћанског Истока налази се управо на територији Косова и Метохије, што потврђује и летимичан поглед на бројчане податке. Према регистру заштићених културних добара из 1986. и 1994. године, на простору Косова и Метохије заштићено је преко три стотине културних добара у првој и трећој категорији, са значајним бројем евидентираних културних добара, која се налазе у процесу претходне заштите.

Непрекинути след споменика током четири миленијума, од праисторије до наших дана, на најочигледнији начин потврђује историјски значај овог простора. Изузетно значајан број културних добара у највишим категоријама, посебно споменичко наслеђе из средњег века, упечатљиво показује да је српска средњовековна држава, коју обележава династија Немањића у континуитету од два века и десет владара (1168–1371), својевремено припадала развијеним земљама Европе. To je баштина која је наставила традицију византијског градитељства и која је део својих верских грађевина и градова подигла на тим темељима, a y некима, на јединствен и непоновљив начин, интегрисала и елементе западних средњовековних стилова, романике, пре свега. Очит и поштовања достојан пример верске ширине представља чињеница да је краљ Стефан Дечански (1322–1331)Христу Пантократору посветио велики надгробни храм у манастиру Дечанима, а зидање поверио фрањевцу Вити, припаднику реда Мале браће из Котора. Архитектура овог подручја добила је посебна обележја управо због тога што су на Косову и Метохији зидани и други надгробни храмови – Уроша III Милутина у Бањској и цара Душана код Призрена, у манастиру Светих аранђела и што је Пећка патријаршија, средиште духовног живота, са Светим апостолима у свом језгру, од XIII столећа била покојиште највиших српских духовних достојанственика.

Косово и Метохија је у средњем веку била завичај великом броју угледних српских властеоских породица (Мусићи, Бранковићи, Лазаревићи), које су овде имале своје поседе, док су земљиштем богатим рудама располагали у највећој мери сами владари. Они су даривали манастире огромним имањима са селима и катунима, тако да је највећи део данашње територије Косова и Метохије био прекривен црквеним поседима - метосима. Због тога су западни крајеви и добили назив грчког порекла - Метохија.

У дугим вековима турске власти становништво се окупљало у црквама и манастирима - све до обрта у ратној срећи аустријског генерала Пиколоминија, чији је поход против Османске империје српски народ на Косову и Метохији подржао, па је зато, страхујући од освете, био принуђен да се исели у крајеве преко Саве и Дунава (1690). Првих деценија XVIII века почело је узмицање Османског царства, а после Првог српског устанка (1804-1812) власт је била приморана да прихвати захтеве великих сила, нарочито Русије, да штити хришћанско становништво на Балкану. Када су најзад, 1912. године, Србија и Црна Гора ослободиле Косово, Метохију и читаву Стару Србију, ниједан од исламских споменика није био порушен ни оскрнављен – Бајракли-џамија у Пећи, Синан-пашина џамија у Призрену, саграђена у XVII веку искључиво од камена и делова архитектонске пластике донесених из манастира Светих арханђела код Призрена {задужбине цара Душана), затим Царска (Фетих) џамија у Приштини или Хадум-џамија у Ђаковици.

Највећи број хришћанских храмова који су се, упркос свему, одржали вековима, на жалост, није опстао након последњих разарања – од 1999. године до данас, прецизније од доласка међународних војних и цивилних представника Мисије УН на простор Косова и Метохије. Уништавање и разарање хришћанског културног наслеђа Србије, посебно оног дела који датира из средњег века, а који се у другим европским државама чува са изузетном пажњом, незапамћено је у новијој европској историји.

Документ који објављује Министарство културе Републике Србије у сарадњи са Музејом у Приштини (са измештеним седиштем) уз свесрдну помоћ Информативне службе Рашко-призренске епархије указује на драмаично стање хришћанске културне баштине и светиња на Косову и Метохији. У публикацији су изнети подаци о 145 категорисаних и заштићених добара православно-хришћанске сакралне архитектуре и народног градитељства. У жељи да се што детаљније представе размере уништавања културне баштине, културним добрима су придодати и подаци о 16 хришћанских светиња уништених током најновијег таласа насиља у марту 2004. године, које стручне службе Републике Србије нису евидентирале као културна добра, али које имају неспоран значај за Српску православну цркву и српски народ на Косову и Метохији.

Поред детаљног увида у размере уништавања и насиља које је почињено марта 2004. године и које је представљено под насловом Светиње и културна добра уништена у мартовском погрому, у књизи су још два поглавља: Уништена и оштећена културна добра на Косову и Метохији у периоду од 1999. до 2004. године и Угрожена културна добра на Косову и Метохији. Све листе културних добара обухваћених овим документом израђене су на основу два званична документа Републике Србије: Непокретна регистрована културна добра, стање 31. 12. 1994. године, Република Србија, Републички завод за статистику, Билтен372, Београд 1995, и Споменичка баштина Косова и Метохије, Републички завод за заштиту споменика културе, Београд 2002. Сви подаци се односе само на споменике у првој и трећој категорији, што значи оне најзначајније. Подаци о светињама уништеним у мартовском погрому преузети су од Информативне службе Рашко-призренске епархије.

У мартовском погрому уништено је 19 споменика културе - шест у првој категорији, што значи црквених грађевина из XIV, XV и XVI века и 16 светиња, цркава које нису категорисане, што је укупно 35 споменика и цркава. У периоду од 1999. до 2004. године уништено је 15 споменика културе у првој категорији и 23у трећој категорији, што је укупно 38 споменика и објеката. У групи угрожених културних добара, споменика који су сачувани до данас, представљено је 88културних добара – 31 у првој категорији и 57 у трећој категорији. Након последњих вандалских насртаја албанских терориста на хришћанске светиње марта 2004, број уништених културних добара у првој категорији попео се на 21, a yтрећој категорији на 36, што је укупно 47 спо-меника и објеката. Ако се имају у виду и сва остала уништена културна добра, као и светиње, коначан број премашује 140 споменика, светиња и објеката.

Јасно је да се ради о организованом и намерном рушењу споменика и светиња, чији је циљ да се избрише сваки траг о постојању хришћанске цивилизације и културне баштине Србије на том делу српске и европске територије који се налази под привременом управом Мисије УН.

Као основни проблем у оквиру наставка процеса заштите и очувања хришћанске културне баштине на Косову и Метохији, истичемо протеривање српских стручњака и установа културе из система заштите наслеђа:

• током протеклих пет година протераним српским стручњацима онемогућени су приступ и рад на културним добрима;
• за огромну већину споменика и објеката заштита се не врши;
• и тамо где је могуће деловати, контакти са стручњацима су редуковани, а самим тим и ефекти старања симболични;
• прописани режими заштите се не унапређују и не спроводе, мере заштите се не примењују, односно, примењују се селективно – Министарство културе указује на процес реконструкције кула у Метохији, који увелико тече и који је добрим делом завршен, и на две обновљене џамије у првој категорији, Бајракли у Пећи и Хадум-џамија у Ђаковици, од три оштећене у току оружаних дејстава почетком 1999. године; у истом периоду није покренут процес обнове ниједног девастираног или порушеног хришћанског споменика;
• онемогућена је контрола виших институција Републике Србије;
• вандализам над културним добрима се продужава без икаквих санкција за починиоца, како из 1999, тако и из 2004. године.

Од кључних проблема наводимо:

• непоштовање међународне правне регулативе, као и
• примену политике „дуплих стандарда“ Администрације УНМИК-а.

Сви досадашњи покушаји Државне заједнице СЦГ и владе Републике Србије да се са Администрацијом УНМИК-а успостави сарадња на заштити културне баштине, a y складу са потписаним међународним документима који се тичу начина организације власти, било да је реч о Резолуцији 1244, или о конвенцијама као што је, пре свега, Хашка конвенција о заштити културних добара у оружаним сукобима (1954), остали су без видљивих резултата.

Зато се залажемо за поштовање људских права и слободу кретања и рада, као основне предуслове за нормализацију живота и за даљу заштиту наслеђа и, очекујемо:

• доследну примену међународних конвенција и стандарда у домену културне баштине на Косову и Метохији;
• заштиту права свих баштиника културних добара на очување властитог наслеђа што налаже повратак српских стручњака у систем заштите наслеђа, њихову пуну партиципацију у успостављању механизама који ће обезбедити поделу одговорности;
• континуитет односа према већ евидентираној, заштићеној и предложеној културној баштини;
• утврђивање стања културне и природне баштине, предлог мера ургентне и дугорочне заштите са листом приоритета, адекватну физичку, правну и стручну заштиту споменика, заштићене околине и природе, применом принципа интегралне заштите наслеђа;
• укључивање међународних експертских тимова и
• финансијску подршку.

Уметничко, културно и сакрално наслеђе Косова и Метохије (покретна и непокретна добра ) претрпело је и наставља да трпи најтежа оштећења и уништавања не само од последица ратних разарања и даљих вандалских насртаја (посебно након доласка Мисије УН, 1999. године) већ и због прекида или смањења надзора и одржавања наслеђа. Небрига проузрокована актуелним политичким неизвесностима може проузроковати непоправљиве штете.

Подсећамо да је територија Косова и Метохије седиште културног, сакралног и уметничког наслеђа највише вредности, које не сведочи само о присуству различитих конфесија и цивилизација већ је и витално раскршће култура. To наслеђе припада човечанству и мора бити заштићено и сачувано у складу са принципом европског „заједничког наслеђа". Спасавање и очување културне баштине на Косову и Метохији, посебно и даље угроженог хришћанског наслеђа, велики је изазов и обавеза савремене Европе.